U Španiji četvrtina radnika ima primanja niža od iznosa koji bi ostvarila kroz socijalnu pomoć. Prema podacima Nacionalnog instituta za statistiku (INE), porodica sa dvoje dece ima pravo na minimalni garantovani prihod od oko 1.400 evra mesečno, što je iznos koji na mesečnom nivou ne dostiže 25% zaposlenih u Španiji. Prema proceni Nezavisnog fiskalnog tela (AIReF), uvođenje garantovanog minimalnog prihoda – Ingreso Mínimo Vital može da smanji motivaciju za zaposlenje kod dela korisnika socijalnih primanja za oko 12%. Drugim rečima – ako osoba ima zagarantovan minimalni prihod, manji je pritisak da prihvati slabo plaćen ili nesiguran posao, pa deo ljudi duže ostaje van tržišta rada ili bira da ne radi.
Efekat destimulacije rada:
Stručnjaci upozoravaju da ovakav sistem može da obeshrabri zapošljavanje, jer se postavlja pitanje ko će prihvatiti posao ako kroz pomoć može da ostvari sličan ili veći prihod.
Ova davanja mogu dostići oko 1.400 evra mesečno za porodicu sa dvoje dece — približno koliko trenutno zarađuje oko 5,5 miliona zaposlenih u Španiji. U slučaju porodice sa četvoro maloletne dece, pomoć dostiže i 1.700 evra, što u mnogim slučajevima prevazilazi zaradu koju bi osoba mogla da ostvari na poslovima za koje je kvalifikovana. Takva situacija utiče na smanjenje broja tražilaca posla na birou rada.
Alfonso Ernandes, predsednik Komore diplomiranih pravnih i ekonomskih stručnjaka za radne odnose, strukovne organizacije koja zastupa radnike i firme pred sudovima, ističe da je ključno podsticati aktivno traženje posla i zapošljavanje pod uslovima koji omogućavaju održiv radni angažman. Time bi se, kako navodi, ublažio efekat takozvanog „sindroma zavisnosti od subvencija“. On dodaje da bi trebalo ograničiti mogućnost odbijanja ponuđenih poslova, kao i razmotriti mere koje podstiču prihvatanje zaposlenja, uz istovremeno unapređenje kvaliteta radnih mesta i zarada.
Rast socijalnih davanja od kada je 2020. godine usvojen program Garantovanog minimalnog prihoda, zajedno sa drugim oblicima državne pomoći, ukazuje na određene poremećaje u sistemu. Iako su subvencije neophodne za najugroženija domaćinstva, njihov nivo se sve više približava prihodima velikog broja zaposlenih. Efikasnost sistema socijalne zaštite dovodi se u pitanje i kroz podatke o broju domaćinstava koja uspevaju da izađu iz siromaštva uz pomoć ovih mera.
Prema procenama Instituta za ekonomske studije (IEE), zasnovanim na podacima Evrostata, Španija je pri dnu evropske lestvice — stopa ugroženih domaćinstava smanjena je za nešto više od šest procentnih poena nakon primanja pomoći. U evrozoni je taj pad oko 8,5%, u Irskoj 13%, a u Francuskoj 10%.
Sličan stav iznosi i Hesus Fernandes-Bravo, predsednik Saveta za rad pri Generalnom savetu ekonomista Španije, koji naglašava da cilj sistema ne treba da bude samo zaštita prihoda, već brža i efikasnija integracija ljudi na tržište rada.
Zato se oko ovakvih socijalnih programa stalno vodi rasprava u javnosti: da li više doprinose smanjenju siromaštva ili smanjuju podsticaj za rad.
Piše: Biljana Stepanović
