Kada se razmotre odnosi Crne Gore prema Srbiji, srpskom jeziku, državnoj trobojci, Kosovu i Metohiji, te poziciji Srpske pravoslavne crkve, postaje očigledno da kontinuiteta ima više nego što se očekivalo nakon pada Demokratske partije socijalista (DPS) 30. avgusta 2020. godine.
Ove noći, kada je DPS smenjen, građani Crne Gore nisu slavili samo promenu vlasti. Poraz jedne partije nije bio suštinski cilj; središnja borba je bila protiv politike koja je godinama stvorila podele, sukobe i percepciju da Srbija predstavlja pretnju, dok je Srpska pravoslavna crkva bila viđena kao protivnik države, a srpski narod kao društveni problem koji treba kontrolisati.
Zbog toga su očekivanja građana bila velika. Birali su za promenu političkog kursa, te su očekivali normalizaciju odnosa sa Srbijom i stvaranje društva u kojem srpski jezik neće biti politički alat. Građani su se nadali završetku politike koja se oslanjala na podele i sukobe.
Šest godina kasnije, rodila su se nova pitanja, koja postavljaju izazov aktuelnoj vlasti: da li je zapravo pao DPS ili samo Milo Đukanović?
Analizom trenutne situacije u Crnoj Gori jasno je da odnosi sa Beogradom, stav prema srpskom jeziku, trobojci, Kosovu i Metohiji, Srpskoj pravoslavnoj crkvi, kao i političko predstavljanje srpskog naroda, sve više ukazuju na kontinuitet starih stavova i politika.
Promenila su se imena ministara, smenili su se direktori i lica u vladajućim strukturama, ali ključne politike ostale su nepromenjene.
Paradoks savremene Crne Gore leži u tome da su odnosi sa Srbijom ostali gotovo nepromenjeni, uprkos pokušajima da se otpusti prošlost. Niko nije očekivao političko ujedinjenje, ali bi logično bilo očekivati neke korake ka normalizaciji nakon pada lidera koji je svoju karijeru gradio na medijskim konfliktima sa Srbijom.
U štampanom izdanju Srpskog nedeljniku Kompas, koje je dostupno od četvrtka, 18. juna, možete pročitati čitav tekst pod naslovom "Milo je otišao, ali je njegova politika prema Srbiji ostala."
Izvor: srpskikompas.rs
