Uvodeći srpsku književnost u novu epohu, Sima Pandurović je srušio sve iluzije o poeziji, a kao pesnik i kritičar, romantizam je zamenio teškim pesimizmom i brutalnom analizom ljudske nemoći. Na današnji dan 14. aprila 1883. godine rođen je u Beogradu, grad koji će kasnije postati centar njegovog rada, ali i mesto gde je redefinisao domaću liriku.
Zajedno sa Dučićem i Rakićem, Pandurović je kičma generacije koja je stvorila novi književni izraz. Pod direktnim uticajem pesnika Bodlera i Poa, njegova lirika donela je misao o smrti i duhovne krize. Kultni ciklus „Pesme o siromaštvu i patnji“ i zbirka „Posmrtne počasti“ iz 1908. godine, zacementirali su ga kao glas koji bez cenzure govori o ljudskoj nemoći i životnoj gorčini.
Ratna 1914. godina zatekla ga je kao dobrovoljca u srpskoj vojsci, da bi 1915. godine završio u austrougarskom zarobljeništvu. Privatno je ipak, birao drugačiji put od svojih kolega. Bliskost sa Vladislavom Petkovićem Disom, koji je bio njegov „saučesnik“ u stvaranju tog novog, mračnog talasa srpske poezije, nije ga pretvorilo u kafanskog boema; voleo je vino, ali je prezirao buku i preterivanje.
Energiju nije trošio isključivo na stihove – kroz prevode Šekspira, Molijera i Igoa, direktno je domaću publiku suočio sa evropskim gromadama. Pokretao je časopise „Polet“ i „Misao“, a radni vek proveo je i kao profesor u Valjevu i Beogradu.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Sima Pandurović preminuo je u rodnom Beogradu 27. avgusta 1960. godine, ali je za sobom ostavio nasleđe koje ne bledi. Njegovo delo i danas udara istom, neprolaznom snagom, zadržavajući surovu savremenost kroz neustrašivo rvanje sa onim najtamnijim i najdubljim delovima ljudskog postajanja.
Piše: Stefan Bogdanović
