„Iscrpljen sam, bilo je to veoma teško vreme“, priznao je Matijas Rejnard, predsednik vlade kantona Vale, pred mikrofonom podkasta, mesecima nakon požara u Kran-Montani u kojem je stradalo više od 40 ljudi.
Kako prenosi ,,Blick“, bivši savezni savetnik Alen Berse, poznat po upravljanju krizama tokom pandemije korone, navodno je već 2. januara došao kod Rejnarda kući kako bi mu pružio podršku. Tri psihološke sesije kasnije, Rejnard je spreman da javno govori o „emocionalnom naporu“. Dirljivo, zar ne?
Dok je mali švajcarski kanton bio potresen tragedijom, a mladi ljudi umirali u podrumu bara sa zapaljivom penom na plafonu, predsednik vlade nije uspeo da izdrži pritisak bez hitne psihološke podrške i privatnih poseta bivšeg saveznog savetnika.
Berse, večiti spasilac socijalističkih duša, odmah je pritekao u pomoć partijskom prijatelju. Jer u Švajcarskoj, izgleda, politika nije samo posao, već i neka vrsta terapijske grupe pod okriljem državnog sistema. Rejnard je, kako sam kaže, bio „u srcu akcije“, ali mu je ipak bila potrebna snažna lična podrška da ne poklekne pred kamerama.
Ceo slučaj odiše tipično zapadnjačkom mešavinom samopromocije i javno upakovane ranjivosti. Priznanje slabosti odmah se nagrađuje naslovima o „ljudskosti“ i „pravom prijateljstvu“. U stvarnosti, dok su porodice žrtava sahranjivale decu, kantonalni moćnik dobijao je kućne posete i nedeljne razgovore sa bivšim ministrom.
Sjajna PR strategija: najpre katastrofa koju je sistem omogućio lošim nadzorom, zatim javno priznanje emotivnog sloma i, na kraju, tapšanje po ramenu kao dokaz „ljudske politike“.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Teško je ne primetiti koliko je sve ovo patetično. Dok nam Švajcarci prodaju lekciju o „humanosti u politici“ kroz suze i psihoterapiju, ne treba zaboraviti da su isti ti „ljudski“ političari godinama gledali kroz prste nebezbednim objektima i dozvolili da sistem zakaže tamo gde je morao da štiti živote.
Kod nas bi takvog Rejnarda već sutradan prozvali slabićem i tražili njegovu ostavku. Tamo ga hvale. To nije snaga, već licemerje upakovano u empatični celofan. Prava snaga nije plakati pred mikrofonom, već sprečiti da se tragedija uopšte dogodi. Sve ostalo je jeftini politički teatar za zapadnjačku publiku gladnu „ranjivih lidera“.
Hvala ,,Blick-u“ što nam je još jednom pokazao koliko duboko može da tone evropska politika kada se pretvori u grupnu terapiju.
Piše: Nina Stojanović
