Složenost sukoba: Razumevanje psihologije rata
Prof. dr Milan Krajnc, stručnjak za psihologiju sistemskih rizika i kriznog odlučivanja, posebno se fokusira na identifikaciju bezbednosnih rizika i profilisanje u svom novom autorskom tekstu, koji prenosimo u celosti.
U svetu koji se suočava sa ratovima, krizama i nesigurnostima, često se javlja potreba za jednostavnim odgovorima. U potrazi za krivcem, ljudi teže da pronađu jedno ime ili lice na koje mogu usmeriti svoj strah i bes.
Aktuelna situacija u Ukrajini ponovo izaziva to pitanje: Ko je odgovoran? Da li je to Putin ili Zelenski? Međutim, takvo postavljanje pitanja zapravo promašuje suštinu. Veliki sukobi ne javljaju se neočekivano niti su rezultat delovanja jedne osobe. Oni su plod dugotrajnih pritisaka, nerazumevanja, ličnih interesa, istorijskih trauma, osećaja ugroženosti i geopolitičkih strategija. S obzirom na kompleksnost ovakvih situacija, ljudski um često izbegava složene analize i teži pojednostavljenju, što rezultira deljenjem na „dobre“ i „loše“ strane. U tom okviru, jedan lider postaje simbol agresije, dok drugi predstavlja otpor.
Međutim, suštinska pretnja nije samo u samom ratu, već i u gubitku kapaciteta da sagledamo širu sliku. Sve velike sile funkcionišu prvenstveno na osnovu straha od gubitka uticaja i potrebe za kontrolom. Ova pravila važe kako za Istok, tako i za Zapad, ali se razlikuju u načinu na koji različita društva percipiraju slobodu, demokratiju i ljudska prava.
Zapad je kroz decenije stvorio prostor za lične slobode i mogućnosti ličnog razvoja. Stoga, nije neočekivano da se, u trenucima krize, mnogi u Evropi okrenu Sjedinjenim Američkim Državama, percipirajući ih kao stabilan oslonac u pitanjima demokratije. Međutim, kada strah prestane, ljudi često zaboravljaju razloge svojih odluka. Ovaj fenomen može se uočiti u trenutnim previranjima u Evropi, gde se deo politike ponovo okreće ideji približavanja Rusiji.
Psihologija masa funkcioniše na kratkoročnoj osnovi; pojedinci često ne slede trajne vrednosti već se prilagođavaju trenutnim osećajima sigurnosti. Ovo nas navodi na važan zaključak: pravi problem nije samo u političarima, već u tome što društva bez prekida tragaju za spasiteljima umesto da grade stabilne sisteme koji ne zavise isključivo od jednog vođe. Kada država postane zavisna od ličnih interesa lidera, sukobi postaju neizbežni.
Stoga, možda nije ključno pitanje „Ko je kriv?“, već „Kako smo kao civilizacija došli do trenutka u kojem o miru odlučuju strah, ego i geopolitika, umesto stabilnosti, dijaloga i dugoročnog razmišljanja?“ Ova premisa može predstavljati jednu od najvažnijih psiholoških lekcija savremenog sveta.
Izvor: www.pink.rs
