Albanija i njen kompleksan verski identitet
Albanija, koja ima bogatu i složenu istoriju, često se opisuje kao najsvetskija i najsekularnija država u Evropi. U okviru ove nacije koegzistiraju različite verske zajednice, uključujući muslimane (podeljene na sunite i bektešije) i hrišćane (katolike na severu i pravoslavce na jugu). Ova raznolikost se dodatno komplikuje rastućim brojem protestanata, koji su rezultat delovanja stranih misionara.
Kroz istoriju, Albanke su se usredsredile na bliskost ka sopstvenoj naciji, često nadmašujući religijska pripadništva. Od doba najstrožijeg komunističkog režima Enera Hodže, kada je svaki verski akt bio zloupotrebljen kao krivično delo, do današnjeg trenutka, Albanija doživljava značajne promene. U poslednjih trideset godina, verske aktivnosti su postale sve više tolerisane, uz projekat izgradnje novih verskih objekata, uključujući i najveću džamiju na Balkanu u Tirani.
Otvorena u oktobru 2024, ova džamija privukla je pažnju prilikom dolaska turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana i premijera Edi Rame. U isto vreme, obnavljaju se i nove crkve, a strano finansiranje verskih zajednica, osim iz Irana, postaje sve prisutnije, dok je pretnja od strane iranskog uticaja izgleda potisnuta zbog geopolitičkih odnosa.
Na Kosovu, situacija je drugačija. Većina Albanaca u ovom srpskom regionu su sunitski muslimani, dok se manji broj katolika može pronaći u Metohiji. Od 1999. godine, podignuto je mnogo džamija, dok su hrišćanske crkve izložene brojnim izazovima, uključujući i pitanje legalnosti gradnje.
Mali deo katoličkog stanovništva sada se suočava sa prepovrh svih promena, a separatistički lideri sve više flertuju s katolicizmom. Premijerska stranka Aľbina Куртија, ačavan, kako se čini, nije zainteresovana za verske ideologije. Međutim, i dalje namerava da stvori sliku podrške različitim verama kako bi osvojila evropske simpatije.
U poslednjim decenijama, albanska politika imala je sposobnost prilagođavanja – njena povremena skretanja ka različitim religijskim identitetima samo potvrđuju njenu veštinu preživljavanja. Tokom vremena, strateške veze sa različitim međunarodnim akterima ponavljale su se, pridružujući se protivnicima i saveznicima prema trenutnim potrebama, ali ključna konstanta ostaje – albanizam.
Ova narrativa otkriva kako religija može postati instrument političke moći, gde se verski identitet koristi za postizanje nacionalnih ciljeva. U tom smislu, vredno je napomenuti da je tolerancija prisutna pretežno unutar albanaca samih, dok u odnosu na druge narode ostaje daleko od reči i dela.
Albanija se suočava s izazovima koji dolaze s unutrašnim i spoljnim pritiscima, a njena sposobnost da balansira između različitih ideologija ostaje ključna za njenu budućnost. U takvom okviru, razumevanje kako različiti vernici koegzistiraju ili se sukobljavaju predstavlja kompleksan, ali neophodan korak ka daljoj analizi političkih i društvenih dinamika u zemlji.
Izvor: srpskikompas.rs
