Mihailo Đurić, istaknuti srpski filozof i pravnik, ostao je upamćen ne samo po svojim naučnim dostignućima, već i po hrabrosti da se suprotstavi političkoj represiji. Njegova sudbina svedoči o moralnoj odgovornosti intelektualaca, a njegov životni put predstavlja primer kako se boriti za istinu, čak i kada to nosi teške posledice.
Đurić je bio redovni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a njegovo znanje i autoritet prepoznati su i van granica Srbije. Kao član Srpske akademije nauka i umetnosti, ostavio je značajan trag u pravnoj i filozofskoj misli. Ipak, njegovo ime se najviše povezuje s njegovim javnim istupima protiv tadašnjeg komunističkog režima.
Početkom sedamdesetih godina, Đurić je otvoreno kritikovao predložene ustavne promene koje su, prema njegovom mišljenju, ugrozile položaj Srbije unutar Jugoslavije. Njegove reči su izazvale gnev vlasti, a cena koju je platio bila je visoka. U julu 1972. godine, udaljen je sa Univerziteta, a zatim je bio osuđen na dve godine zatvora zbog svojih stavova. Kazna mu je kasnije smanjena na devet meseci, koje je izdržao.
Osim kritike ustavnih promena, Đurić je bio i jedan od potpisnika teksta „Kamen razdora“, u kojem je osudio rušenje Njegoševe kapele na Lovćenu. Ova kapela nije bila samo građevina, već simbol duhovnog nasleđa srpskog naroda. U vreme kada su neslaganja sa državnom politikom često završavala sudskim procesima, Đurić je ostao dosledan svojim principima, postavivši tako temelje intelektualne hrabrosti u srpskoj istoriji.
Njegova sudbina postavlja važno pitanje o ulozi intelektualaca u društvu. Đurić je verovao da univerzitet treba da bude prostor slobodnog mišljenja, a ne poslušnosti. Njegova hrabrost da se suprotstavi nepravdi i da javno iznese svoje stavove čini ga jednim od najznačajnijih figura srpske intelektualne scene.
Godine 1989. Đurić je rehabilitovan i vratio se na Pravni fakultet, a 1990. godine dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda. Preminuo je 2011. godine, a u njegovu čast podignute su bista u Malom Tašmajdanu i spomen-ploča u Ulici Ivana Đaje na Vračaru.
Mihailo Đurić ostaje simbol slobodne misli i lične odgovornosti. Njegov život i rad podsećaju nas na važnost govora istine, čak i kada je to najteže. Istorija će uvek pamtiti one koji su imali hrabrosti da govore u trenucima kada je to bilo najpotrebnije, a narod koji zaboravi takve ljude rizikuje da izgubi vrednosti na kojima počiva njegova sloboda.
Redakcija Info24Vesti nastaviće da prati razvoj događaja i objaviće nove informacije čim budu dostupne.
Izvor: www.b92.net
