Početak napada na Iran 28. februara doveo je izraelskog premijera Benjamina Netanjahua u centar pažnje međunarodne zajednice.
Prvi vojni uspesi te operacije, uprkos povremenim razmenama vatre i retorike, delovali su impresivno. Delo izvršenja je obuhvatilo gotovo ceo vrh iranske vlasti, a dominacija američko-izraelske koalicije nije bila sporna. Ipak, ostalo je nejasno da li je opasnost od iranskog nuklearnog programa neutralisana, naročito u vezi sa rezervama urana, čije količine i upotrebljivost za proizvodnju nuklearnog oružja nisu bile precizno utvrđene.
U medijima je lansirana priča da je Netanjahu odigrao ključnu ulogu na „sastanku odluke“ održanom 11. februara u Beloj kući. Prezentovan je kao strateški lider koji je čak i američkom generalu Marku Kejnu predstavio svoju viziju da bi se iranski režim mogao srušiti na ulicama Teherana. Iako postoji sumnja da je ova narativa osmišljena kako bi se skrenula pažnja sa dužeg procesa donošenja odluka, ono što je ostalo neupitno jeste Netanjahujeva istaknuta uloga u tom trenutku.
Praktične mere su uskoro postale očigledne. Izraelski vojni oficiri su se nalazili u Centrali na Floridi, dok su njihovi američki kolege operisali iz Tel Aviva.
Premijer Netanjahu, očigledno, nije samo prihvatio ovu sliku, već ju je i podigao na viši nivo, predstavljajući se domaćoj i svetskoj javnosti kao ključni faktor, uz podršku tadašnjeg američkog predsednika Donalda Trampa. Prezentovao je odnos između Izraela i SAD-a kao veoma blizak, monopolizujući uticaj na američku bliskoistočnu politiku, koji je dodatno osnažen dolaskom republikanaca na vlast.
Unutar američkog društva, podrška Izraelu među republikancima ostaje čvrsta, dok je među demokratama, koji uključuju značajan deo jevrejske populacije iz srednje i više srednje klase, primetna podela. Protesti u vezi sa Gaza sukobom traju već neko vreme, a trenutni bliskoistočni sukob samo dodatno pojačava tenzije. Ipak, republici podržavaju Izrael bezrezervno, videći ga kao prvu liniju odbrane s dobro obučenom vojskom i naprednom vojnom tehnologijom.
Na površini, situacija je izgledala pozitvno u prvim nedeljama rata, ali su vremenom počele da se pojavljuju pukotine. Ključni problem postalo je zanemarivanje arapskih saveznika, koji su, iako udaljeni, neizbežni u ovoj geopolitičkoj igri.
Bilo kakva savezničko delovanje koje bi moglo potresti naftna postrojenja u Kataru ili Ujedinjenim Arapskim Emiratima može izazvati strah među bogatim investitorima i stanarima. Pitanje blokade Ormužkog prolaza postaje sve značajnije, s obzirom na to da kroz njega prolazi značajan deo svetske potrošnje nafte.
Iako je početna euforija popustila, narod nije masovno izašao na ulice Teherana. Ovaj nedostatak pobune izazvao je nervozu u globalnom biznisu. Ta nervoza je naterala administraciju u Vašingtonu da traži načine za upravljanje štetom. Uprkos izrazima kao što su „izlazna strategija“, jasno je da je bliskoistočni konflikt kompleksan i da pravog rešenja nema.
Kao posledica i preizmerjenih odluka, započeli su pregovori između Vašingtona i Teherana. Nema preciznih informacija o toku ovih pregovora, koji su očigledno kompleksni i prolaze kroz mrežu posrednika.
U ovom kontekstu, postaje jasno da Vašington doživljava Izrael kao bliskog saveznika, ali ne i kao partnera u pregovorima, zbog radikalnih koraka koje Izrael ne bi mogao realizovati bez američke podrške.
U trenutku kada je odlučeno da Izrael ne bude aktivni pregovarač, njegova pozicija se promenila na način da su mu potrebne nove strategije za prikupljanje informacija, čak i putem tajnih kanala u Iranu.
Na kraju, uprkos mogućim nesporazumima u današnjim odnosima, Netanijahu se može smatrati žrtvom situacije koja se javila u trenutku kada su pregovori postali prioritet. Njegova budućnost u politici ostaje neizvesna, iako se može pretpostaviti da će pronaći način da se ponovo uključi.
Ova situacija u globalnim odnosima ukazuje na to da kada veliki igrači naiđu na probleme, manji lako mogu postati žrtve njihovih odluka.
Izvor: srpskikompas.rs
