Da li su mineralna đubriva veštačka? Razmatranje ovog pitanja zahteva dublje razumevanje.
Foto: Anna Solovei / Alamy / Profimedia
U svakodnevnom jeziku, termin „veštačka đubriva“ često se koristi kada se govori o mineralnim đubrivima. Ova terminologija datira iz ranih faza njihove proizvodnje, ali je od kraja osamdesetih godina prošlog veka gotovo potpuno napuštena u stručnim i naučnim krugovima.
Kraj upotrebe izraza „veštačka đubriva“
Jedan od ključnih razloga za odbacivanje ovog izraza leži u činjenici da mineralna đubriva, iako se proizvode u industriji, koriste sirovine koje dolaze iz prirode. Ova đubriva su, zapravo, prerađeni prirodni materijali, a ne potpuno veštačke supstance. Industrijska prerada omogućava preciznu koncentraciju hranivih materija, bez promene njihovog izvorišta.
Neusklađenosti u organskoj proizvodnji
Paradoks termina „veštačka đubriva“ najbolje ilustruje praksa u organskoj poljoprivredi. U ovom vidu proizvodnje dozvoljena je primena sirovih fosfata, koji su osnovna sirovina fosfornih mineralnih đubriva. Ipak, gotova fosforna đubriva dobijena preradom ovih sirovina nisu dozvoljena.
Slična situacija postoji i sa kalijumom. U organskoj proizvodnji mogu se koristiti sirove kalijumove soli, dok gotova kalijumova đubriva, poput KCl, nisu odobrena, iako tokom njihove proizvodnje dolazi do uklanjanja neželjenih komponenti koje mogu negativno uticati na bilje i tlo.
Razlikovanje oblika azota
Kod azota, razlike su još očitije. Organska đubriva koja su dopuštena u organskoj proizvodnji kvalitetno sadrže azot, ali u organskom obliku. Biljke ne mogu odmah usvojiti ovaj oblik azota; potrebno je da prođe kroz proces mineralizacije u tlu kako bi se pretvorio u amonijačne i nitratne oblike, koji su prisutni u mineralnim azotnim đubrivima. Na kraju, bez obzira na izvor, biljke zaista usvajaju iste hemijske oblike hraniva.
Važnost transparentnosti
Razumevanje razlika između ova dva tipa đubriva je ključno za pravilnu i održivu ishranu biljaka. Mineralna đubriva se ne bi trebala smatrati „veštačkim“ u smislu porekla, već kao rezultat pažljive obrade prirodnih materijala.
Njihova prednost leži u poznatom sastavu, preciznom doziranju i predvidivom delovanju, dok se kod organske proizvodnje hraniva otpuštaju sporije i neujednačeno. Ove razlike su suštinske za racionalizaciju prakse ishrane biljaka, bez grešaka koje su se decenijama perpetuirale.
Izvor: www.novosti.rs
