Hiljade vernika čeka ispred Hrama Svetog Save
U Beogradu je ispred Hrama Svetog Save formiran dugačak red vernika, koji se polako kreću prema kivotu u kojem se čuva pojas Bogorodice, donet iz manastira Vatopeda sa Svetogorske planine. Ova svetinja je od Spasovdana izložena u Hramu, a vernici već satima, u tišini i sa velikim strpljenjem, čekaju da se poklone relikviji.
Na pitanje šta ih podstiče na ovakvu strpljivost, mnogi u redu ističu duboku potrebu da odaju poštovanje ovoj svetinji. U njihovim odgovorima, koji su gotovo identični, oslikava se istinska vera koja ne traži dodatne dokaze, niti se bavi svakodnevnim brigama.
Dr. Radomir V. Popović, umirovljeni protojerej-stavrofor i bivši rektor Bogoslovskog fakulteta, naglašava da je vera inherentna ljudskoj prirodi. On ističe: „Čovek je verujuće biće, rođen sa klicom vere koja možda može biti potisnuta, ali nikad potpuno nestati. Čak i oni koji su dugo bili ateisti na kraju otkriju svoju pravu prirodu.“
Pojava ovakvog dugog reda vernika svedoči o suprotnosti moderna tvrdnji da religija gubi značaj. Naime, red za celivanje Bogorodičinog pojasa, jedne od najvažnijih pravoslavnih relikvija, demonstrira sve veću povezanost ljudi sa svojom duhovnošću. Zigmunt Bauman, poznati sociolog, objašnjava kako se u nesigurnim vremenima pojedinci okreću direktnom, opipljivom iskustvu koje im pruža poverenje i sigurnost, umesto apstraktno teološkim konceptima.
Sekularizovani štandovi modernog društva ne mogu sakriti ljudsku potragu za nečim što je dublje od kratkoročnih rešenja, u čemu relikvije igraju značajnu ulogu. U takvom kontekstu, čekanje u redu postaje više od napornog zadatka – ono donosi osećaj zajedništva među ljudima, koji dele istu potrebu za verom i pripadnošću.
Tržišna svetost i relikvije
Prema rečima istoričara umetnosti Dušana Milovanovića, zapadna crkva je tokom vekova, počevši od 12. veka, doprinela komercijalizaciji pristupa relikvijama. On ističe da je Papska kurija iznosila sertifikate koji često nisu odražavali stvarnu autentičnost relikvija, već su bili vođeni ekonomskim interesima.
„Bilo je poznato da je u Francuskoj istovremeno bilo poštovano više delova moštiju istog svetitelja, sa urednim potvrđivanjima“, objašnjava Milovanović. U svetu gde se vrednosti često mere materijalizmom, pravo duhovno poštovanje relikvija predstavlja suprotnost idolopoklonstvu.
Dr. Popović se osvrće na ovo pitanje, naglašavajući da relikvije ne poseduju moć same po sebi, već kroz njih deluje Božja blagodat. Prema pravoslavnoj tradiciji, poštovanje moštiju i relikvija zasniva se na ljubavi i poštovanju prema svetiteljima, a ne na jednostavnom obožavanju. U suštini, hijerarhija gde se samo Bogu ukazuje latria, dok se svetiteljima krije dulia, mora ostati netaknuta kako ne bi došlo do idolopoklonstva.
S obzirom na sveprisutne izazove današnjice, pojedinci se vraćaju svojoj veri kao poslednjem utočištu, koje im pruža ne samo duhovno blagostanje, već i osećaj pripadnosti i zajedništva u svetu koji se čini sve više otuđenim.
Izvor: www.novosti.rs
