Miloš Vučević: O životu, vojnom roka i političkom angažmanu
Miloš Vučević, bivši premijer Republike Srbije i trenutni predsednik Srpske napredne stranke, otvoreno je podelio svoja iskustva iz ranog života, odrastanja i političkog delovanja. U intervjuu, prisetio se značajnog trenutka kada je 1993. godine, u vreme tragičnih ratnih zbivanja na našem prostoru, otišao u vojsku.
Prvi koraci prema vojnim obavezama
Nakon završetka gimnazije, Vučević je primio poziv za služenje vojnog roka u tadašnjoj Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Njegovo služenje je bilo u Gnjilanima, na području Kosova i Metohije, što ga je emotivno povezivalo sa tim krajem, s obzirom na to da je deo njegove porodice živeo u Kosovskoj Mitrovici.
U sećanju nosi kako su prvi posetioci tog kraja ostavili snažan utisak na njega, uočavajući društvene tenzije i podele o kojima se u to vreme malo govorilo.
Otac kao zaštitnik
Pripremajući se za prijemni ispit na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, Vučević je otkrio da je njegov otac jedan od ključnih faktora u njegovom životu. On je privremeno sakrio poziv za vojsku kako bi mu omogućio da se fokusira na pripreme za ispit. „Otac je uzeo pismo i sprečio mene da razmišljam o vojsci, kako bih se mogao posvetiti prijemnom“, prisetio se Vučević.
S obzirom na to da je uspešno položio prijemni ispit, osvrnuo se na tadašnju situaciju rekavši da je njegovoj generaciji vojni rok bio nešto što se s nestrpljenjem iščekivalo. Ipak, težina ratnih događaja u Bosni i Hercegovini značila je da su mnogi njegovi vršnjaci tragično završili.
Iskustva iz vojnog roka
Vojni rok započeo je u kasarnama u Vranju, ali je po prekomandi, 1. septembra, prebačen u Gnjilane, gde je proveo deset meseci. „U vojsci smo bili izolovani, niti smo znali šta se dešava napolju, osim preko porodice“, naglasio je.
Seća se i neprijatnosti sa kojima su se suočavali tokom prolaska kroz grad. „Mladi Albanci su često gestikulirali i vređali nas, ali smo kao vojnici dolazili do razumevanja prilikom ulaska u lokalne prodavnice“, dodaje Vučević, podsećajući na situaciju u kojoj je otišao po kafu u lokalnu pržionicu.
Njegove reči ostavile su upečatljiv trag: “Ne daj Bože da se vrati to vreme”, završio je on, prizivajući sve na mir i zdrav razum.
Zaključak
Miloš Vučević u svom iskazivanju vrsno oslikava kako se jedinstvo vojnika u teškim vremenima može uporediti s izazovima koje sa sobom nosi politika. Njegova priča je podsetnik na važnost razumevanja i empatije, posebno u vreme nesigurnosti i izazova.
Izvor: www.novosti.rs
