Miloš Vučević o svojoj vojnoj i političkoj karijeri
Miloš Vučević, bivši premijer Republike Srbije i trenutni predsednik Srpske napredne stranke, nedavno je podelio svoja iskustva iz mladosti i političkog angažovanja. U okviru razgovora, naglasio je kako mu je služenje vojnog roka bilo značajan događaj, koji se odigrao tokom turbulentnog vremena, tačnije u 1993. godini, kada je zemlja bila zahvaćena građanskim ratom između Srba, Hrvata i Bosanaca.
Nakon završetka gimnazije, Vučević je dobio poziv za vojsku, koja mu je odredila služenje u Gnjilanu, na Kosovu i Metohiji. Ovaj grad ima posebnu ličnu dimenziju za njega, s obzirom na to da je deo njegove porodice živeo u Kosovskoj Mitrovici.
Seća se svojih prvih poseta Kosovu, kada je već uočavao društvene podele i tenzije, uprkos tome što se o tim pitanjima tada retko govorilo. Istovremeno, pripremao se za prijemni ispit na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, a njegov otac je privremeno sakrio vojni poziv kako bi se Vučević mogao fokusirati na studije. „Otac je preuzeo pismo od poštara, spasio me time od briga oko vojnog roka, kako bih se usredsredio na prijemni ispit,“ rekao je Vučević.
Izrazio je snažnu želju generacije da služe vojsku, naglašavajući da su njegovi prijatelji već obavljali vojni rok. Ipak, ni tu nisu izostali tragični gubici, kao što je gubitak prijatelja u Sarajevu ili ranjenost drugog u Skelanima. S tim u vezi, podelio je svoje bolne uspomene na posete ranjenim vojnicima. „Nikada neću zaboraviti kada sam posetio ranjenog prijatelja na VMA; tamo je bilo stotine ranjenih ljudi iz različitih sukoba,“ rekao je Vučević, tražeći da se takve scene nikada ne ponove.
Nakon dvomesečne obuke u vojnoj kasarni u Vranju, prekomandovan je za Gnjilane, gde je proveo dodatnih deset meseci. Ponosan je na to vreme koje je proveo u vojsci: „U kasarni smo bili izolovani i nismo osećali šta se dešava napolju, osim kroz reakcije porodice. Svi smo nosili iste uniforme i delili obroke.“
Iako je većina sela u okolini bila srpska, Gnjilane je bilo uglavnom albansko naselje. „Nikada nismo smeli da se krećemo bez uniforme i uvek smo morali da prolazimo kroz određene ulice,“ dodao je Vučević. Mlađi Albanci su često izražavali neprijateljstvo prema vojnicima, dok su u trgovinama bili usluženi bez problema. Setio se i kako je jednom otišao u pržionicu kod Albanca, gde je primetio poster američkog aviona. „Pitao sam se zašto ga drže kao poster, a kasnije shvatio da su priželjkivali bombardovanje iz 1999. godine,“ rekao je Vučević.
Ova njegova ispričana iskustva osvetljavaju ne samo ličnu borbu jednog političara, već i složenost vremena u kojem je odrasla cela generacija.
Izvor: www.pink.rs
