Normalizacija zločina iz Drugog svetskog rata: Vezane sudbine i tajne ustaške riznice
Normalizacija zločina iz Drugog svetskog rata uspostavila je kompleksnu mrežu političkih i istorijskih manipulacija, započetu odmah nakon okončanja tog sukoba. Ovaj fenomen pokazuje kako su geopolitičke igre mogle uticati na sudbine miliona ljudi.
Pitanje saučesništva zapadnih saveznika u bekstvu visokih zvaničnika Nezavisne Države Hrvatske (NDH) i transport opljačkanog zlata iz Zagreba u Rim postalo je javno tek zahvaljujući pritiscima Svetskog jevrejskog kongresa 1997. godine, koji je zatražio da se otvore strogo čuvane arhive o sudbini ovog „krvavog zlata“.
U okviru Stejt departmenta, pod vođstvom tadašnjeg zamenika državnog sekretara Stjuarta Ajzenštata, formiran je tim od 11 agencija koji je proizveo dve opsežne knjige. Jedan od ključnih dokumenata je izveštaj Emersona Bigeloua, obaveštajnog oficira, datiran 21. oktobra 1946. Godine. Ovaj izveštaj obuhvata precizne informacije dobijene od infiltriranih agenata unutar italijanskih finansijskih i diplomatskih krugova te je poslat direktno tadašnjem direktoru Odeljenja za monetarna istraživanja, Haroldu Gleseru.
U svom izveštaju, Bigelou je otkrio da se u Vatikanu nalazi više od 350 miliona švajcarskih franaka zlata koje je prethodno doneto iz Zagreba. Ove poluge, međutim, nisu imale oznake koje bi ih povezale sa predratnom Jugoslavijom. Američki obaveštajci su svesno znali da je zlato, nakit, i drugi dragoceni metali potekli od žrtava NDH, uključujući zlatne zube, koje su ustaše otimale prilikom hapšenja ili pri ulasku u logore.
Kada je postalo evidentno da NDH propada, Ante Pavelić i njegov ministar finansija, Vladimir Košak, doneli su odluku o evakuaciji državnog trezora. Zlato je hermetički pakovano i transportovano delimično kamionima ka Austriji, a delimično željeznicom preko Slovenije. Deo zlata je skriven u britanski okupiranim delovima Austrije, dok je najveći deo – uz pomoć katoličkog sveštenstva koje je podržavalo ustaški pokret – prebačen u Italiju, tačnije u Zavod Svetog Jeronima.
Izveštaj je ukazao i na to da se deo ovog blaga odmah konvertovao u lire za finansiranje aktivnosti ustaške emigracije u Italiji. Pritom, Bigelou je skrenuo pažnju na to kako Vatikan koristi svoj suvereni status kako bi izbegao bilo kakve inspekcije ili kontrolu savezničkih vojnih vlasti.
Nakon što je ovaj izveštaj deklasifikovan, informacije koje su direktno optuživale Vatikan izazvale su šok i reakcije Stejt departmenta, na čijem je čelu bila Madlen Olbrajt. U pokušaju da amnestiraju Vatikan, američki zvaničnici su se potrudili da minimizuju značaj Bigelouovog izveštaja nazivajući ga samo „sirovom obaveštajnom informacijom“ koja nije bila dovoljna za pokretanje pravnih akcija.
Ova dinamika je doprinela zataškavanju priče o konvoju sa „ustaškom riznicom“, koju su pratili Pavelić i njegovi najlojalniji sledbenici tokom haotičnog povlačenja u maju 1945. godine. Evakuacija, prema izvorima, započela je između 4. i 6. maja sa procenjenih 40 do 70 tona zlata, prevoženih u 20 do 28 kamiona.
Vođena luksuznim automobilima u pratnji 1.500 do 2.000 pripadnika ustaških formacija, kolona je ušla u Britansku okupacionu zonu u Austriji. Međutim, brak između političkih saveznika, uključujući Vašington, London i Vatikan, omogućio je nesmetano prolaz.
S obzirom na kasnije Pavelićeve izjave, navodno je većina zlata zaplenjena na granici, ali hrvatska emigracija nije prihvatila ovu verziju, optužujući vođu NDH i njegove saradnike za krađu. Neki od visoko pozicioniranih zvaničnika su tvrdili da je postojala organizovana procedura premajanja zlata i deviza pre kolapsa NDH.
U istrazi koja je trajala od 1946. do 1947. godine, agent američkog Kontraobaveštajnog korpusa Vilijam Gouen otkrio je da je deo zlata iz Švajcarske stigao u Rim, gde je istovaren u Zavodu Svetog Jeronima. Krunoslav Draganović, ključna figura u ovom poduhvatu, imao je važnu ulogu u evakuaciji nacionalsocijalista putem vatikanske mreže.
Na kraju, saradnja između Vatikana, američkih obaveštajnih agencija i britanskih vlasti, potpomognuta krvavim zlatom, omogućila je nekadašnjim ustašama da se povežu kao budući agenti i gerilci Hladnog rata. Ovaj neprocenjivo vredan resurs predstavljao je „pogonsko gorivo“, korišćeno za podmićivanje i obezbeđivanje novih života za ratne zločince na jugoameričkom kontinentu.
Izvor: www.novosti.rs
