Razumevanje Vere: Zašto je Podsmeh Neprihvatljiv
Dok su društvene mreže bile ispunjene komentarima koji se podsmevaju Časnom pojasu Presvete Bogorodice, mnogi su zaboravili da iza svakog poklonjenja stoji nečija lična borba, molitva i nada da će sutrašnji dan biti bolji od današnjeg.
Prizor koji pokazuje čoveka koji se ruga tuđoj veri ima svoju duboku uznemirujuću dimenziju. Ovo nije pitanje toga da li je vera predmet rasprave, niti da li je ispravno sumnjati ili razmišljati drugačije. Suština leži u tome što se iza takvog podsmeha često krije prezir prema ljudima čije životne teškoće nisu razumljive.
U poslednje vreme, na društvenim mrežama seli su ljudi koji su odlučili da se ruga Časnom pojasu i onima koji su došli da mu se poklone. Njihov podsmeh nije samo prema svetinji, već i prema svemu što ona predstavlja onima koji se njoj obraćaju. Njih smeh ukazuje na sumnju u vrednost koju vera može doneti, kao i na oslanjanje na nešto što nadilazi trenutne izazove.
Samo onaj ko nikada nije bio suočen s pravim životnim teškim momentima može verovati da je vera samo intelektualna igra. Samo neko ko nije sedio kraj bolničkog kreveta, čekajući presudnu rečenicu, može se podsmevati molitvi. Takvi ljudi obično ne prepoznaju da postoje trenuci kada novac, poznanstva ili čak medicinski napredak ne mogu pomoći. U tim trenucima, ljudi se okreću veri kao izvoru snage, ne zbog toga što su glupi, već jer imaju nadu da će im ona doneti spasenje.
Zato je posebno razočaravajuće gledati kako samoproklamovane moralne gromade sa sigurnog odstojanja ismevaju ono što ni pokušali nisu da razumeju. Njihov problem nije samo u nedostatku vere, već u tome što su izgubili sposobnost da veruju u nešto osim sebe. Svoj svet sagledavaju kroz prizmu koristi, društvenog statusa i trenutnog aplauza, ne shvatajući da postoje vrednosti koje se ne mogu izmeriti novcem.
Ovakav pristup dovodi do cinizma, gde se svaka suza i svaka molitva dovode u pitanje. Takav pogled ne govori ništa o veri; on otkriva mnogo više o njihovim unutrašnjim borbama i predrasudama. Čovek često vidi u drugima ono što nosi u svom srcu; onaj ko smatra da je sve pitanje interesa, gotovo uvek zaboravlja na saosećanje.
Iza ljudi koji su dolazili da se poklone Časnom pojasu stajali su životi, ne samo političke parole. To su bili roditelji koji se boje za zdravlje svoje dece, žene koje sanjaju da postanu majke, i oni koji su se, suočeni s teškim životnim situacijama, pojavili tražeći nadu i utehu.
Osobe koje se podsmevaju tim ljudima nisu pokazale pamet ili duhovitost. Ispolile su moralni poraz, gubeći sposobnost da prepoznaju postojanje tuđe patnje. Ovaj fenomen je mnogo ozbiljniji nego što izgleda na prvi pogled. Ne radi se o jednoj uvredi na mrežama, već o gubitku sposobnosti da se razume zašto ljudi veruju i bore se.
Sve to se može sažeti u dve reči: sram vas bilo. Ne zbog toga što ne verujete, već što niste u stanju da shvatite tuđu nadu. Svetinje će ostati, vera i nada će opstati. Međutim, ono što nestaje jeste sposobnost da se razume tuđe srce, a kada se to izgubi, nijedno bogatstvo ovog sveta ne može to nadomestiti.
Izvor: www.novosti.rs
